Roman Vladimira Radovanovica je vrlo kompleksan, jer je u njemu na vrlo osoben nacin nacinjen spoj ljubavnog, egzistencijalistickog i detektivskog romana. Sa elementima antiromana, ovo delo odise sa toliko ekstravagantnih knjizevnih elemenata: metafora, lirskih pasaza, lucidnih misli, kontrasta, stvarnih ili zamisljenih (?) dijaloga, erotskih momenata, ljubavnih ekstaza, opisa, paradoksa i narocito kontradikcija da predstavlja veliko osvezenje za nasu knjizevnu scenu. Svojevremeno je Stefan Malarme, veliki francuski simbolisticki pesnik, rekao da je glavna karakteristika zivota za duhovno osvescenog coveka "nemoc" koja se manifestuje kao "kriza", a iz koje je izlaz jedino stvaranje umetnickog, konkretno knjizevnog, dela, a po svemu sudeci da je tako, onda je Vladimir Radovanovic svojim pisanjem uopste, a narocito ovog romana pronasao pravi "lek" za egzistencijalnu krizu savremenog coveka.
(Vladan D. Jovanovic)
Vladimir pise "kao zmaj" jer to je njegov dar od Boga. Grize u samu srz svoga bica, kida sebi meso, ne zali bolove, nigde ne stedi. Razumljivo je da za takvo putovanje kroz samokasapljenje ne moze svako imati kartu, nit biti saputnik. Ali se mora zapitati (jer je u ljudskoj prirodi radoznalost genetski zapis) - sta se iza tolikog bola krije, da li su tamo odgovori, mozda je bas tamo ona mitska cistoca i cistota, toliko opevavana i uzvisivana, a fosilna od netaknute starosti...? Vladimir ne ceka neko drugo vreme za putovanje do izvorista svojih nepoznanica, trazi resenja koja su ispunjujuca u svojoj tacnosti, makar bila nalik smrti, makar ga plasila do te iste smrti. Njegovo stvaralastvo je svojevrsno samoprogonstvo nalik cistilistu da mora odvesti (i pisca i citaoca) jedino do isceljenja, do sustine odgovora jer toliko stradalnistva i ponovnog ustajanja proporcionalno je jedino majstorstvu artiste na trapezu; i to bez zastitne mreze.
(Tanjа Djurdjevic)